Mogućnosti lečenja

Podeli putem e-pošte
Preuzmi
Štampaj

Opisane metode lečenja potkrepljene su podacima iz kliničkih ispitivanja. Može se primeniti jedna od navedenih metoda lečenja ili kombinacija nekoliko metoda.

Radioterapija

Radioterapija (lečenje jonizujućim zračenjem) je oblik lečenja gde se zračenjem uništavaju maligne ćelije mijeloma. Ovim se sprečava novo širenje i nastanak eventualnih oštećenja. Radioterapija se uglavnom koristi za lečenje opasnih i bolnih promena na kostima, preloma kostiju i na mestima gde postoji veća infiltracija mijelomom van koštane srži ili gde se pojavi izraslina na kosti. Zračenje je obavezno u slučajevima kada infiltracija vrši pritisak na kičmenu moždinu i uzrokuje kliničke tegobe koje mogu dovesti do paralize udova.

Hemioterapija

Lečenje citotoksičnim lekovima koji uništavaju ćelije raka i sprečavaju ćelijsku deobu naziva se hemioterapija. Hemioterapija je jedna od najefikasnijih metoda sprečavanja širenja bolesti u koštanoj srži i van nje kod pacijenata obolelih od multiplog mijeloma. Neki hemioterapijski lekovi se uzimaju u obliku tableta, dok se drugi primaju intravenski. Ove dve metode se uglavnom koriste sa kortikosteroidima, ali takođe i u kombinaciji sa novim lekovima koji omogućuju efikasnije lečenje.

Iako hemioterapija brzo uništava ćelije raka, takođe deluje i na normalne i zdrave ćelije.  Efekat je intenzivniji na ćelijama koje se brzo dele, kao što su npr. hematopoetske ćelije, ćelije u gastrointestinalnom i respiratornom sistemu. Ovo može dovesti do neželjenih dejstava, npr. do smanjenog stvaranja ćelija krvi u koštanoj srži (anemija, povećan rizik od infekcija i sklonost krvarenju), infekcija u respiratornom i gastrointestinalnom sistemu, dijareje (proliva), povraćanja, gubitka apetita.

Mučnina i privremeni gubitak kose su takođe neki od neželjenih efekata hemioterapije. Bez obzira na ozbiljnost neželjenih efekata, treba imati u vidu da su to privremene posledice i da se obično javljaju u toku prvog ili drugog ciklusa lečenja, a u većini slučajeva su neizbežni ako se očekuje potpuno i efikasno lečenje.  U svakom slučaju, slobodno pitajte svog lekara o svim neželjenim efektima koji se mogu pojaviti usled hemioterapije. Ako tokom bilo koje faze hemioterapije osetite nelagodnost i brigu, neophodno je da lekar ili medicinsko osoblje odmah budu obavešteni o tome. Moguće je da će lečenje posle nekog vremena izgubiti svoju delotvornost (nemoguće je predvideti vremenski okvir). Ćelije mijeloma postaju rezistentne (otporne) na lečenje hemioterapijom ili na druge lekove.

Kortikosteroidi

Ovi lekovi su veoma slični sastavu kortizona. Kortizon je prirodni hormon koji luči nadbubrežna žlezda. Često se koriste za lečenje različitih upala. Prednizon i deksametazon su dva kortikosteroida koja se najčešće koriste za lečenje multiplog mijeloma. Ovi lekovi se uzimaju odvojeno, a najčešće u kombinaciji sa drugim lekovima. Lečenje kortikosteroidima može izazvati neke neželjene efekte: nesanica, povećan apetit, uznemirenost, promene raspoloženja, čir na želucu i dvanaestopalačnom crevu, zamućenje očnog sočiva i poremećaji u regulisanju nivoa glukoze u krvi.

Transplantacija matičnih ćelija hematopoeze (TMĆH) i visoko-dozna hemioterapija

U okviru TMĆH, visoko-dozna hemioterapija uništava mnogo veći broj ćelija mijeloma u poređenju sa klasičnom hemioterapijom, stoga značajno smanjuje opterećenje bolešću. Visoka doza hemioterapije takođe uništava veliki procenat hematopoetskih matičnih ćelija u koštanoj srži koje su od vitalnog značaja. Zato nakon visoke doze hemioterapije, sledi TMĆH. Na ovaj način se vrši zamena uništenih hematopoetskih matičnih ćelija. Pre lečenja je neophodno prikupiti matične ćelije što je izvodljivo kod 90% pacijenata. Zajedno sa velikim brojem novih lekova, visoka doza hemioterapije često dovodi do veoma dobrih rezultata.

Ako se hematopoetske matične ćelije pacijenta koriste za TMĆH, govorimo o „autolognoj TMĆH“. Ove ćelije se uzimaju iz krvotoka pacijenta pre lečenja hemioterapijom i zamrzavaju. Po pravilu, ćelije se uzimaju i čuvaju za više autolognih TMĆH. U nekim slučajevima, donatori u srodstvu ili van srodstva moraju da doniraju hematopoetske matične ćelije. To se naziva alogena TMĆH.

Transplatacija vlastitih matičnih ćelija (autologna transplantacija)

Ovaj tip TMĆH se najčešće koristi. Ovim tipom se očekuje manji rizik od komplikacija u poređenju sa alogenom TMĆH. Autologna TMĆH omogućuje pacijentu da posle hemioterapije primi svoje, prethodno uzete hematopoetske matične ćelije. Nakon vraćanja vlastitih hematopoetskih ćelija, koštanoj srži je neophodan oporavak u trajanju od dve nedelje.

Tokom tog perioda, pacijenti primaju antibiotike kako bi se izbegle moguće infekcije, lekove protiv gljivica i transfuziju krvi. Bićete u bolnici 3 do 4 nedelje, kako bi se vaša krv „vratila u normalu“. Tokom tog perioda ćete verovatno osećati tegobe. Možda ćete biti prebačeni u izolovanu, sterilnu sobu sa ograničenim kretanjem kako bi se rizik od infekcije sveo na minimum. U nekim slučajevima, dve autologne TMĆH će biti izvršene u periodu od dva meseca. Ako je vaše stanje dovoljno stabilno za obavljanje dve TMĆH, rezultati će biti povoljniji u odnosu na obavljanje jedne TMĆH.

Transplatacija sa hematopoetskim matičnim ćelijama davaoca (alogena transplatacija)

Za ovaj tip transplatacije koriste se hematopoetske matične ćelije drugih osoba. U nekim slučajevima, kada je to moguće, davalac (donator) je u srodstvu sa pacijentom. Najpogodniji davaoci su uglavnom braća i sestre. Ako ne postoji pogodan davalac u porodici, matične ćelije se moraju pronaći na drugom mestu. Donatori matičnih ćelija su registrovani u posebnim bankama u različitim državama. Postoje dve ključne prednosti transplatacije koja uključuje hematopoetske matične ćelije donatora: ćelije donatora nisu zaražene ćelijama raka (kao u slučaju autologne TMĆH) i imuni sistem donatora može da prepozna i uništi preostale ćelije raka u telu pacijenta (reakcija grafta na tumor).

S druge strane, i ova metoda ima svojih nedostataka. Uvek postoji mogućnost pojave reakcije na transplataciju koja je opasna po život (GVHD – Bolest graft protiv domaćina). Ovo je stanje u kojem hematopoetske matične ćelije i limfociti donatora napadaju organe i tkivo pacijenta. Ovo stanje može da zahvati svaki organ, ali najčešće zahvata organe za varenje, jetru i kožu. Od pacijenta se zahteva da uzima imunosupresivne lekove, pa je povećan rizik od infekcija. Stoga je stopa smrtnosti kod pacijenata sa ovim tipom transplatacije veća u poređenju sa stopom smrtnosti pacijenata kod kojih je izvršena autologna TMĆH. Takođe, postoji šansa da će kvalitet života biti znatno smanjen. Proces alogene transplatacije se u većini slučajeva vrši kod mlađih pacijenata koji imaju hromozomske aberacije.

Transplatacija vlastitih hematopoetskih matičnih ćelija praćena transplatacijom ćelija donatora.

Ova metoda lečenja se sastoji od transplatacije vlastitih homatopoetskih matičnih ćelija koja je praćena mini alogenom TMĆH. U početku pacijent prima visoku dozu hemioterapije koja značajno smanjuje tumorsko opterećenje plazma ćelijama raka. Zatim se sprovodi autologna TMĆH sa hematopoetskim matičnim ćelijama pacijenta. Ako je tumorsko opterećenje dovoljno malo, počinje druga faza lečenja. Pacijentu se transplatiraju hematopoetske matične ćelije donatora. Ovo omogućuje ćelijama donatora da započnu napad na preostale plazma ćelije raka – što se naziva imunološki odgovor napadom na tumor.

Nezavisno od vrste TMĆH, neželjeni efekti su manje-više isti ali izraženiji u poređenju sa klasičnom hemioterapijom: povraćanje, mučnina, dijareja, umor i bespomoćnost. Dugoročno gledano, kod postupka TMĆH očekuje se rizik od oštećenja pluća, srca, bubrega ili jetre. Rizik od infekcija kod pacijenata koji imaju nedovoljan imunološki odgovor je takođe očekivan.

Potporna (suportivna) terapija

CEE_MM_treatment_02
Stock photo. Posed by model.

Potporna terapija je namenjena pacijentima koji boluju od multiplog mijeloma i ima važnu ulogu u oporavku. Podrazumeva terapije koje smanjuju simptome i komplikacije. Pored ostalog, uključuje transfuziju krvi, lečenje bisfosfonatima, faktore rasta, antibiotike, intravenski unos tečnosti i zamene za hranjive materije, diuretike i intravenski unos imunoglobulina.

Bisfosfonati su lekovi koji se uzimaju za smanjenje i sprečavanje oštećenja kostiju koja izaziva multipli mijelom. Ova grupa lekova sprečava degeneraciju kostiju koja nastaje usled ove bolesti. Neki lekovi čak produžavaju preživljavanje pacijenata. Bisfosfonate uzimaju svakodnevno ili mesečno svi pacijenti koji boluju od multiplog mijeloma kod kojih se javljaju promene na kostima. Lečenje bisfosfonatima je ograničeno zbog neželjenih efekata na period od 12 do 24 meseca.

Vaš lekar treba da prati funkciju bubrega tokom lečenja. Zbog upotrebe bisfosfonata, deo koštanog tkiva može da odumre, posebno u području vilice (osteonekroza vilice). Ovo se posebno javlja kod pacijenata koji imaju probleme sa zubima. To je razlog zašto je potrebno posetiti stomatologa pre početka lečenja. Po pitanju efekata na zube, konsultujte se sa hematologom.

U nekim slučajevima je neophodan ortopedski zahvat da bi se smanjio bol ili obezbedila fleksibilnost kičme. U slučaju preloma kičmenog pršljena, biće izvršena procedura koja se naziva vertebroplastika ili kifoplastika. Vertebroplastika je procedura u kojoj se koristi igla za ubrizgavanje koštanog cementa u pršljen, čime se stabilizuje oštećenje kosti. Kifoplastika je procedura u kojoj se ubacuje specijalan balon a zatim se naduvava. Ovo omogućuje da se međupršljenski disk vrati u pravilan položaj, što je praćeno ubrizgavanjem cementa u prazan prostor.

Prikaži više