Psihičke posledice

Podeli putem e-pošte
Preuzmi
Štampaj

Rak prostate neminovno utiče na psihičko stanje. Depresija, anksioznost, strah, stres, umor, panika su simptomi i osećanja koja će doživeti čovek koji boluje od raka prostate.

Ova psihološka situacija se odražava na međuljudske odnose, često uz osećanja stida i nedoraslosti ili nedostatak samopouzdanja. Čini se da međuljudski i psihološki aspekti imaju za pacijenta veći značaj od fizičkih posledica: osećanja, često i suprotstavljena, smenjuju se kod obolele osobe, što dovodi do gubitka samopouzdanja, odbijanja da prihvati svoje stanje, frustracije, što dodatno otežava održavanje odnosa sa drugima.

Terapija ponekad dodatno pogoršava ovu situaciju nestabilnosti i neizvesnosti, što dovodi do često neracionalne zabrinutosti i uznemirenosti, a to za posledicu može imati još ozbiljniju situaciju – depresiju. Postoji nekoliko načina kako da se nosite sa ovim osećanjima, ali prvi korak je da ih prepoznate i razgovarate o tome sa nekim kome verujete, a to može da bude neko od prijatelja, član porodice, lekar, partner ili psiholog koji je specijalizovan za onkološku problematiku. Savet, koji se u mnogim slučajevima pokazao kao najbolji, je da se nastavi sa uobičajenim navikama i pažnja usmeri na aktivnosti koje donose radost i zadovoljstvo, čime se osigurava manje traumatičan uticaj raka na život pacijenta.

OSEĆANJA PACIJENTA NAKON POSTAVLJANJA DIJAGNOZE

Istražimo sada različita osećanja koja dijagnoza raka prostate može da izazove kod pacijenta. Jedno je sigurno, razgovor sa drugima je najbolji pristup za prevazilaženje negativnih osećanja. Dijagnoza raka neizbežno menja život, ne samo pacijenta, već i njegove porodice i društvenog okruženja. To je, zapravo, bolest koja ima i fizičke i emocionalne posledice. Reakcije se mogu znatno razlikovati od osobe do osobe. Neki imaju osećaj da moraju da zaštite svoju porodicu i prijatelje, te zauzimaju snažan borbeni stav. Drugi traže pomoć i podršku, kontaktiraju svoje bližnje i sarađuju sa udruženjima pacijenata i osobama koje su pobedile rak. U nekim slučajevima veruju samo svom lekaru i potpuno se oslanjaju na njegove odluke.

Za neke pacijente vera je osnovni način podrške u razvoju njihovog stanja i života sa rakom. Promene raspoloženja su vrlo česte, kao što se i češće doživljavaju ekstremna osećanja nego što je to normalno. Koja se osećanja najčešće javljaju kod pacijenta nakon postavljanja dijagnoze raka prostate? Sigurno je da ne postoji recept koji važi za sve i svaki pojedinac može drugačije reagovati na problem: nositi se sa osećanjima nije lako, ali ako ih prepoznamo to nam može pomoći da brzo prihvatimo, postupamo i reagujemo na situaciju. Pokušaćemo da imenujemo moguća osećanja.

Osećaj bespomoćnosti

Nakon dijagnoze raka prostate, osećate se poraženo, pokošeno, u neverici ste (tzv. „faza šoka”), kao da ste izgubili kontrolu nad svojim životom. Čini se da bolest ostavlja neizbrisiv trag, donosi mnoga pitanja na koja ne možete da date odgovor, kao što su na primer:

  • Koliko ću još da živim?
  • Kako ću se brinuti o porodici?
  • Da li ću nastaviti da radim?
  • Da li ću postati zavisan od drugih?
  • Da li mogu nastaviti da radim ono što mi donosi radost (sport, putovanje, muzika, itd.)?
  • Da li ću i dalje biti srećan?

Upoznajte se sa medicinskim izrazima, sa kliničkim referentnim parametrima i odlučite koju ćete terapiju započeti, i razmotrite i druga pitanja koja moraju da se rešavaju. Mnogi pacijenti kažu da se osećaju bespomoćno i da su pogrešno shvaćeni, kao da ih niko zaista ne može da razume. Razgovor sa drugima, izražavanje zabrinutosti i postavljanje pitanja o bolesti i mogućim terapijama predstavljaju dobre strategije za svesno suočavanje i borbu sa takvom situacijom.

Odbijanje

Često se čini nemoguće prihvatiti činjenicu da ste bolesni - a šta ako je lekar postavio pogrešnu dijagnozu? Neverica je veoma rasprostranjeno osećanje, naročito na početku, u vreme postavljanja dijagnoze - uveriti sebe da imate rak je poput prihvatanja stanja propadanja. Odbijanje može da bude normalna reakcija i na početku može da utiče na izbor odgovarajućeg načina lečenja - osoba odbija da veruje da je bolesna, ima oprezan stav i dovodi u pitanje tvrdnje lekara. U ovom slučaju je zaista važno da imate lekara specijalistu koga cenite i poštujete, i da iznesete svoje sumnje prijateljima i porodici.

Gubitak kontrole i samopouzdanja

Osećaj gubitka, bespomoćnosti i potpune prepuštenosti na milost i nemilost tumoru. Ne postoji vera u sposobnost oporavka, jer se bolest čini nepobedivom. U ovim slučajevima veoma je važno:

  • proučiti statistiku i verovatnoću za ozdravljenje;
  • detaljno analizirati različite mogućnosti lečenja;
  • izabrati lekara ili bolnicu u koje imate poverenje;
  • stupiti u kontakt sa udruženjima pacijenata;
  • pratiti najnovije medicinske i naučne dokaze;
  • upoznavanje bolesti je od ključnog značaja za njeno prihvatanje i učenje kako da se sa njom živi.

Ljutnja

Zašto baš ja? Ovo je najčešće pitanje kod pacijenata koji boluju od raka. Postoje pitanja o razlozima koji su doveli do pojave bolesti i mogućnost da ova neizvesnost preraste u ljutnju - ljutnja na doktore, ljutnja na porodicu, prijatelje ili poznanike, na sudbinu ili na Boga, kod onih koji su vernici. U ovim slučajevima važno je razgovarati, dati sebi odušak i, ako je potrebno, konsultovati psihologa.

Strah i zabrinutost

U mašti, reč „rak” nagoveštava stravične scenarije propadanja, bola, slabosti i smrti. Međutim, postoje različiti oblici raka i različiti stadijumi ozbiljnosti, tako da ne treba da se plašimo, ali je neophodno učiti i sakupljati informacije, imati jasnu sliku o prednostima i nedostacima terapija kojima se podvrgavamo i biti siguran u toku lečenja.

Nada

Neki ljudi reaguju veoma hrabro i pronalaze razlog za nadu u ljudima koji ih okružuju, u napretku medicine, u svakodnevnim aktivnostima. Sposobnost da nastavimo da radimo ono što nas raduje važan je podsticaj za održavanje optimizma i vere u oporavak. U nekim slučajevima, čini se, postoji veza između pozitivnog odnosa prema životu i šanse za uspeh terapije. Priče o drugim pacijentima koji su pobedili bolest ponekad pomažu da se bolje suoče sa svojim stanjem, jer je veoma važno održavati navike i ostati aktivan.

Zabrinutost, strah i stres

Bolest, terapija i neizvesna budućnost vrlo lako dovode do stanja zabrinutosti i staha (anksioznosti) koje, ako se pogorša, može da preraste u stres. Svaka osoba pokazuje zabrinutost na svoj način: postoje oni koji previše jedu, oni koji gube apetit, oni koji imaju aritmije i nesanicu, oni koji previše spavaju, oni koji ne mogu da se koncentrišu, oni koji se osećaju slabije ili su hiperaktivni, itd. Na kraju svega, ne postoji jedinstvena definicija zabrinutosti i stresa. Savet je da svom lekaru uvek prijavljujete sve promene u svojim navikama ili ponašanju, da bi se na vreme moglo delovati i rešiti bilo kakav problem.

Tuga i depresija

Nakon postavljanja dijagnoze raka, normalno je da se osećate tužno i poraženo; osim toga, određene terapije mogu da izmene raspoloženje i da negativno utiču na poimanje života uopšte. Tuga sama po sebi nije opasna, ali može da preraste u depresiju, kada je stalno prisutna i kada Vam se čini da niste sposobni za druga osećanja, kada se lakše iznervirate ili doživljavate promene raspoloženja, kada ne možete da se koncentrišete, često plačete, kada ne možete da vidite ništa pozitivno, razmišljate o samoubistvu, itd. Depresija može biti povezana čak i sa fizičkim promenama, kao što su gubitak ili povećanje telesne težine, poremećaji spavanja, problemi sa crevima, česte glavobolje, različite vrste bolova, hronični umor ili hiperaktivnost, itd. Nijedna promena u normalnom funkcionisanju tela ili ponašanju nikada ne sme da se potcenjuje i još jednom ponavljamo da su konsultacije sa lekarom od suštinskog značaja - možda će biti neophodno da prihvatite terapiju koja će Vam pomoći u lečenju depresije (psihološko savetovanje, pomoć psihijatra, lekovi itd.).

Krivica

Bolest može da se doživi kao teret koji se srušio na nas, ali i na druge - nije neuobičajeno da pacijenti osete težinu tereta i da smatraju sebe odgovornim, čak i krivim za brigu i bol koje nanose prijateljima i porodici, jer je njihov način života doprineo nastanku raka ili se nisu na vreme obratili lekaru. Neki tada upoređuju svoje stanje sa stanjem zdravih ljudi i osećaju zavist, što često izaziva osećaj krivice.

Žaljenje, kajanje

Žaljenje, kao i krivica, zamagljuje opažanje pacijenta i navodi ga na razmišljanje da u životu nije trebalo da napravi određene greške. Strah od smrti je jedan od glavnih uzroka pojave žaljenja – čovek bi želeo da se vrati nazad, ispravi svoje ponašanje, donosi malo hrabrije odluke ili jednostavno da se ponaša bolje nego što je činio u prošlosti. Međutim, žaljenje je iskrivljen način gledanja unazad, koji Vas sprečava da gledate napred i da sopstvenim vrednostima i potrebama date najznačajnije mesto. Od ključnog značaja je da razgovarate sa ljudima kojima verujete, koji Vam mogu pomoći da prevaziđete ovu fazu i prestanete da krivite sebe.

Usamljenost

Bolest se može doživeti kao nešto toliko intimno da izgleda gotovo nemoguće da drugi to mogu razumeti - u ovim slučajevima, pacijenti se osećaju usamljeno, daleko od drugih i često se sve više izoluju, što porodici i prijateljima otežava mogućnost da im pruže pomoć. Takođe se može desiti da se na završetku terapije pacijent oseća napušteno, jer pažnja lekara i porodice više nije usmerena samo na njega.

Zahvalnost i unutrašnja snaga

Ponekad pacijenti reaguju na dijagnozu tumora sa novom željom za život i smatraju svoje vreme dragocenim - posvećuju više energije svojim planovima, obnavljaju prekinute odnose, putuju i nastoje da ponovo otkriju zaboravljene strasti. Posvećujte vreme onim stvarima, ljudima ili postupcima koji Vas čine srećnim kako biste pronašli svoju životnu radost, čak i u neizvesnom stanju bolesti. Ne postoji ispravan ili pogrešan način postupanja, kao što ne postoji rešenje koje može da se primeni na sva prethodno navedena stanja. Jedina stvarna pomoć može doći samo ako se otvorite prema drugima, podelite osećanja i otvoreno razgovarate sa onima koji Vam izgledaju najbolji za takvu vrstu razgovora: rođak, prijatelj, lekar, psiholog, duhovnik, osoba koja je pobedila rak, itd.

Posmatranje lepih stvari i usmerenost na pozitivne strane života, nesumnjivo je dobra strategija da bi ste izbegli da Vas bolest slomi; reagujte konstruktivno. Sa druge strane, ne morate da se prisiljavate da budete srećni, bezbrižni i optimistični po svaku cenu, čak i da biste razveselili one koji Vas okružuju, i nikada se nemojte plašiti da pokažete svoja osećanja, bez obzira koliko su ona neprijatna ili zabrinjavajuća. Takođe smo naglasili da je beskorisno kriviti sebe: umesto da tražite greške i pogrešne korake u prošlosti, morate brzo reagovati i preuzeti kontrolu nad svojim životom. Da bi se zadržao pozitivan stav, ponekad je dovoljno da neko vreme provedete sami, pokušate  da se opustite, vežbate, da se hranite na zdrav i uravnotežen način, izbegavate konzumiranje alkohola i redovno spavate.

Često jednostavno i detaljno organizovanje uobičajenih poslova i lekarskih pregleda, obezbeđuje osećaj bolje kontrole nad životom i boljeg nošenja sa bolešću. Kod nekih pacijenata čak i zapisivanje onoga o čemu razmišljaju u dnevnik ili slikanje može da ima terapijsko dejstvo jer na taj način iskazuju svoje strahove i bolje se prilagođavaju stanju bolesti.

  • Izvor

    • Klinika Mayo
    • NIH Nacionalni institut za rak
    • LiveStrong.org
    • Mi smo MacMillan podrška obolelima od raka
Prikaži više