Pravila za lečenje mentalnih poremećaja

Podeli putem e-pošte
Preuzmi
Štampaj

Osnovna pravila kojih se treba pridržavati u lečenju mentalnih poremećaja i bolesti:

  • rano utvrđivanje simptoma i rane intervencije koje treba preduzeti kako bi se sprečio razvoj poremećaja
  • sprečavanje ponavljanja epizoda bolesti
  • individualizovani izbor metoda lečenja i višestrani pristup
  • edukacija pacijenta i porodice i njihovo aktivno učešće u lečenju
  • podrška u lečenju i učešću u porodičnom i društvenom životu
  • prednost kućnog u odnosu na bolničko okruženja za primenu terapije

Rana dijagnostika i lečenje mentalnih poremećaja

Kada se prepoznaju rani signali koji ukazuju na poremećaj mentalne ravnoteže, odmah treba tražiti lekarsku pomoć. Signali koje treba zabeležiti i preneti lekaru mogu biti različiti i mogu se javiti odvojeno ili istovremeno.

Potrebno je da obratimo pažnju na sledeće simptome:

  • stanja napetosti
  • stanja uznemirenosti, straha
  • umor
  • osećaj obeshrabrenosti
  • osećaj nezadovoljstva sopstvenim životom
  • prekomerna razdražljivost, naprasitost
  • gubitak ili promena interesovanja
  • teškoće u komunikaciji sa drugim ljudima
  • čudne i/ili nejasne izjave i postupci
  • osećaj izgubljenosti
  • osećaj nejasne opasnosti
  • gubitak osećaja sigurnosti
  • gubitak samopouzdanja
  • povećana sklonost ka povezivanju događaja iz prošlosti, pa čak i iz one daleke
  • poremećaji spavanja (problemi sa uspavljivanjem, plitak ili isprekidan san, noćne more, buđenje prerano ujutru, povećana ili smanjena potreba za snom),
  • promene apetita
  • poboljšanje ili pogoršanje raspoloženja/opšteg stanja
  • povećanje ili smanjenje aktivnosti
  • teško ili lako i ishitreno donošenje odluka
  • neobični zvučni, vizuelni, osetni doživljaji: tutnjanje, pucketanje, bljesak, glas osoba koje ne postoje, struje, talasi, promenjeno čulo mirisa i ukusa.

Dobro je znati...

Ovi simptomi su ponekad posledica iscrpljenosti, umora, stresa, telesnih bolesti ili mentalnih poremećaja.

Ponekad je za otklanjanje simptoma dovoljno samo adekvatno odmaranje, promena ishrane, izmena načina života, rešavanje nesporazuma sa bliskom rodbinom/prijateljima, rešavanje konflikta, prihvatanja i emotivna podrška. U nekim slučajevima, potrebna je i dodatna podrška stručnog lica, uključujući psihološko ili psihijatrijsko savetovanje ili internističko, neurološko, endokrinološko ili psihijatrijsko lečenje.

U ranim fazama bolesti, lečenje može da se vrši u ambulantama, bilo bez remećenja svakodnevne rutine ili tokom perioda bolovanja.

Zapamtite!

Rano postavljanje dijagnoze i lečenje mentalnog poremećaja u ranoj fazi mogu da spreče napredovanje i pogoršanje koje bi zahtevalo bolničku negu. Svi mentalni poremećaji i bolesti mogu da se dijagnostikuju i leče van bolnice, bilo u ambulantama ili dnevnim bolnicama, ukoliko nije došlo do ozbiljnog pogoršanja simptoma i ako ne prouzrokuju ponašanje koje može biti opasno po pacijenta ili druge osobe.

 

Isto važi za ponovljene epizode mentalnih poremećaja. Nakon što se završi psihijatrijsko lečenje u bolnici, ako kasnije dođe do povratka bolesti (recidiva), treba što ranije da se započne lečenje u ambulanti kako bi se izbegao povratak na bolničko lečenje.

Sprečavanje povratka bolesti (recidiva)

Do povratka mentalnih bolesti može doći i posle uspešnog lečenja. Bolest se može vratiti posle nekoliko meseci, pa čak i godina nakon perioda punog zdravlja.

Recidiv bolesti je zapažen kod šizofrenije, kod nekih tipova depresije (rekurentna depresija) i kod bipolarnih (manično-depresivnih) poremećaja.

Zapamtite!

Primena odgovarajućih lekova u značajnoj meri pomaže u prevenciji recidiva bolesti, što takođe važi za adekvatne oblike psihoterapije i psihoedukacije, tj. sticanje znanja o bolesti, njenim simptomima, faktorima rizika, prodromima koji prethode recidivu bolesti i načinima njihovog kontrolisanja.

Uslovi u okruženju pacijenta su takođe veoma značajni:

  • prijateljska atmosfera, dobra volja i prihvatanje od strane porodice, prijatelja i kolega
  • uređen svakodnevni život
  • mogućnost poslovnih aktivnosti ili drugih svakodnevnih aktivnosti
  • odgovarajuće aktivnosti tokom slobodnog vremena
  • pristup različitim vidovima rekreacije, kulturnih i zabavnih sadržaja

Uključivanje pacijenta u saradnju sa psihijatrom je podjednako važno kako bi se sprečila ponovna pojava bolesti. Pacijent se u toku remisije (povlačenja simpotoma) oseća dobro i želi da zaboravi na bolest. Pacijentu je teško da prihvati obavezu uzimanja lekova ili učešće u psihoterapiji jer želi da ga tretiraju kao normalnu zdravu osobu.

Predložena profilaktička terapija koja se sprovodi sa ciljem sprečavanja recidiva bolesti uopšte ne tretira obolelu osobu kao pacijenta. Cilj profilaktičke terapije nakon doživljene epizode psihoze ili depresije je informisanje osobe podložne ponovnoj pojavi bolesti o merama za sprečavanje recidiva i potrebnom znanju za primenu tih mera.

Zapamtite!

Lečenje kojim se predupređuje ponovno javljanje bolesti nije prepreka normalnom životu, već njegova podrška. Međutim, ovaj vid terapije zahteva uključivanje i saradnju pacijenta.

Individualizovani izbor metoda lečenja i višestran pristup

Izbor metoda lečenja zavisi od postavljene dijagnoze. Ako su mentalni poremećaji manifestacije ili posledice telesnih (somatskih) bolesti, na primer, tumora mozga, infekcije centralnog nervnog sistema, povišenog krvnog pritiska, malokrvnosti, hormonskih poremećaja (hipotireoza ili hipertireoza, hipoadrenalizam ili hiperadrenalizam, hipoparatireoza ili hiperparatireoza), lečenje mentalnih poremećaja podrazumeva lečenje postojeće somatskih bolesti (hirurška intervencija, primena antibiotika, hormonska terapija, lekovi za regulisanje krvnog pritiska, lekovi protiv malokrvnosti), uz eventualnu primenu psihijatrijskih lekova.

Kada je reč o mentalnim poremećajima i bolestima koje se ne dovode u vezu sa telesnim bolestima, koriste se biološke i psihosocijalne metode lečenja.

Biološke metode lečenja:

  • terapija lekovima
  • terapija elektrošokovima
  • fototerapija

Psihosocijalne metode lečenja:

  • psihoterapija
  • socioterapija
  • obuka
  • radna terapija

Navedene metode ne isključuju jedna drugu, već su međusobno komplementarne. Kada se ove metode kombinuju, potrebno je da se prilagode tipu poremećaja, fazi bolesti, psihološkim, porodičnim i socijalnim problemima, kao i problemima pri medicinskoj nezi pacijenta. Dakle, učešće različitih stručnjaka je neophodno u terapeutskom timu, uključujući lekara, psihologa, socijalnog radnika, psihoterapeuta, radnog terapeuta, medicinske sestre i terapeuta za snalaženje u okruženju.

Zapamtite!

Osmišljavanje i procena plana terapije treba da obuhvata i tim sa više stručnjaka uz učešće pacijenta i njegove porodice, ako je to moguće.

Psihoedukacija i aktivno učešće pacijenta i njegove porodice u lečenju

Primena dugoročnog plana terapije, naročito kod hroničnih bolesti koje ometaju funkcionisanje, kao i kod recidiva bolesti, zahteva svesno učešće i aktivno uključivanje pacijenta i njegove porodice.

Dobro je znati...

Psihoedukacija podrazumeva pre svega postupak učenja o bolesti i njenom lečenju, kako pacijenta, tako i njegove porodice, te stoga igra vrlo važnu ulogu u psihijatrijskom lečenju.

Osim toga, psihoedukacija se povezuje sa sticanjem veština za primenu iskustava iz prethodnih epizoda poremećaja. Ova sposobnost pozitivno utiče na kontrolu toka bolesti i omogućava bolje suočavanje sa svakodnevnim životom, uprkos opterećenju koje prati svako oboljenje.

Mogućnost razmene znanja i iskustava sa drugim osobama, koja su stečena tokom bolesti (sopstvene ili člana porodice), kao i uverenje i nada da će ponovo ozdraviti, imaju značajnu ulogu u psihoedukaciji.

Da li znate...

Preporučuje se da se psihoedukacija, koju vodi stručnjak/specijalista, sprovodi u grupi u kojoj pacijenti (ili članovi njihove porodice) dele iskustva povezana sa mentalnom bolešću, čime jedni drugima pružaju podršku i ohrabrenje.

Podrška u lečenju i učešću u porodičnom i društvenom životu

Patogeneza se definiše kao proces razvoja medicinskog stanja, zajedno sa mehanizmima koji oblikuju simptome bolesti. Tokom proteklih decenija, sve više pažnje se poklanja postupku ozdravljenja, gde jačanje potencijala za zdravlje i proširenje izvora zdravlja imaju veliki značaj.

Da li znate...

Postupak jačanja potencijala za zdravlje i proširenja izvora zdravlja naziva se salutogeneza. U salutogenom pristupu izgradnja resursa mentalnog zdravlja jednako je važna kao uklanjanje simptoma bolesti.

CEE_SCHIZO_disease_01_F
Stock photo. Posed by model.

Ulogu „faktora jačanja“ mentalnog zdravlja imaju:

  • građenje dobrih odnosa sa drugim ljudima
  • odgovarajuće aktivnosti tokom slobodnog vremena
  • različiti oblici učešća u društvenom životu (zaposlenje, hobi, zabava, učešće u kulturnom i religijskom životu)
  • drugim rečima –  vođenje zdravog života nezavisno od bolesti ili uprkos njoj

Zapamtite!

Osnova za takvo tumačenje procesa lečenja je podrška od strane bliskih osoba i pomoć stručnjaka, kao i prihvatanje bolesti, ponovno sticanje samopouzdanja i efikasnosti, kao i nada i osećaj da vredi živeti.  Veoma je važno razvijanje veština za postavljanje ostvarljivih i zadovoljavajućih životnih ciljeva i za postizanje osećaja zadovoljstva kada se ti ciljevi ispune.

Terapija u kućnom okruženju umesto u bolnici

Da bi se podržalo takvo tumačenje lečenja nakon epizode mentalnog poremećaja, potrebno je da se ispuni nekoliko uslova:

  • saradnja pacijenta, njegove porodice i terapeutskog tima
  • pružanje podrške pacijentu u svakodnevnom životu
  • saradnja sa nemedicinskim institucijama koje pružaju podršku pacijentima (socijalna zaštita, lokalne vladine institucije, nevladine organizacije, poslovni ljudi s tržišta rada).

Dobro je znati...

Navedeni uslovi mogu da se ostvare samo u prirodnom okruženju pacijenta. Iz tog razloga su u psihijatrijskoj terapiji poželjni razni oblici lečenja u okruženju pacijenta, s težnjom da se lečenje u bolnici smanji na neophodni minimum.

Prikaži više