Odabrati život

Podeli putem e-pošte
Preuzmi
Štampaj

"Uzimam tabletu ujutru koja me održava živim. Tableta drži leukemiju pod kontrolom i omogućava mi da gledam kako moja deca rastu i da slušam kako cvrkuću papagaji koje uzgajam."

Moja žena i ja samo izgradili lep dom. To je trajalo nekoliko godina. Bili smo mlad par sa malo novca. Međutim, onda su se rodila deca, koja su donela blagosov i dom je bio pun radosti, biljaka i mirisa hrane petkom uveče, uoči Šabata. Znate šta? Moja žena je još uvek lepa kao prvog dana kada sam je upoznao. Ponekad, kada mi se nasmeši, još uvek mogu da vidim mladu devojku u koju sam se zaljubio i kako tražim nešto da se nečim zabavim oko kuće, tako da me ne vidi kako se crvenim.

Na prvom spratu naše kuće sam izgradio vrtić za nju. Da, ona je htela da se brine o deci, tako da sam joj izgradio vrtić. Zidovi su raznobojni, muzičke kutije koje sviraju uspavanke vise sa plafona. Tu je dvorište sa ljuljaškama, veštačkim travnjakom i kutijom sa peskom. I deca, mnogo dece koja dolaze u vrtić i u predane ruke moje žene. Svakog jutra se budim uz glas njenog pevanja i njihov smeh. Silazim niz stepenice i gledam ih sa strane. Oni su tako mladi, sjajni. Šta oni znaju o bolu i bolesti u životu? Želim da nikada ne saznaju, pomislim u sebi dok idem uz stepenice da sebi pripremim kafu i uzmem tabletu.

Uzimam tabletu ujutru, koja me održava živim. Tableta drži leukemiju pod kontrolom i omogućava mi da gledam kako moja deca rastu i da slušam kako cvrkuću papagaji koje uzgajam. Izvinjavam se zbog iznenadnog šoka. Opisao sam idiličnu scenu i sada iznenada govorim o uzimanju tableta i leukemiji, ali to je deo mene. Ova užasna bolest je duboko u mom telu i ništa osim ove tablete ne može da je odagna. U stvari, osim vere. Da, vera pomaže.

Mom ocu je dijagnostikovan rak pre dvadeset godina, i on, koji mi je značio sve u životu, zamolio me je da mu pružim podršku, da ga vodim na terapiju i da ga držim za ruku dok mu je telo polako venulo. Tako sam učinio. Kada je poslednji put zatvorio oči, slomio sam se i plakao. Međutim, pre nego što su mi se suze osušile od opraštanja s njim - pre nego što sam dovoljno tugovao za njim, moja sestra je umrla od iste bolesti. Vi me ne poznajete, ali ja sam visok i snažan - nekada sam bio i u oružanom korpusu! Imam velike šake, prave radničke šake i dubok glas. Ja sam zemljoradnik u duši i priroda je moja velika ljubav. Ali kada je isti ubica, rak, oboje uzeo, nešto je počelo da se raspada u meni. To je bilo kao da sam do tada nosio pesmu sunca i ratarstva u sebi i onda su me odjednom obuzeli zima i oluja, koji se nikada nisu završili - užasna zima se nikada ne završava. “Neću se razboleti od raka,” rekao sam svojoj ženi jednog jutra. “Obećavaš?” - pitala je. “Da li sam ikada prekršio obećanje?” - odgovorio sam joj, dok sam joj gladio lice. Nije odgovorila.

Nakon rutinskog pregleda kod porodičnog lekara 2009. godine, lekar me je pozvao i rekao da hitno dođem. Ruke su mi drhtale, pa je moja žena vozila. Kada smo najzad stigli, lekar je rekao da imam leukemija. Moja žena nije gledala u mene. Oboje smo shvatili da sam prekršio obećanje. “Limfocitna leukemija,” rekao je. “Nije uobičajena vrsta, već retka vrsta - mutacija tipa p17.” U jednom trenutku sam na ramenima lekara video anđela smrti koji je sedeo, pušio cigaretu, gledao me i smešio se. Reko je: “Uhvatio sam te, zar ne?” Pogledao sam ga u oči, hteo sam da mu odgovorim - da mu kažem, da ja nisam kao moj otac i sestra, da ga mogu savladati, poraziti, ali nisam mogao.

Plač moje žene me je pogodio i odjednom, u trenutku, slomio sam se i zaplakao. Budućnost nije izgledala ružičasta. Broj krvnih ćelija se svakog trenutka udvostručavao, osećao sam bol u svakom delu tela i hemioterapija me je iscrpela. Iznenada nisam mogao ništa da radim kod kuće, nisam išao na posao, samo sam ležao na kauču, gledajući sve druge, osim sebe, kako žive svoje živote, a ja nisam ništa činio. Nakon kontrolnog pregleda kod lekara, pitao sam ga: “Da li se može išta učiniti? Neki lekovi?" “Samo Bog može da Vam pomogne,” odgovorio je. Još jedan šok za moje srce, kao da nije bilo već dovoljno slomljeno i uznemireno.

Počeo sam da razmišljam o raju, hoću li dospeti tamo ili ne. Znate, nisam bio mnogo zabrinut; čak i da ne odem u raj (iako sam bio prilično dobar čovek, moram reći), pakao ne bi bio ništa novo za mene. Upoznao sam delove pakla na Zemlji. Bog me nije poštedeo zla života.  Rečeno mi je za predstojeću konferenciju u Izraelu, na koju će doći veliki stručnjak za leukemiju iz bolnice u Hjustonu. Najbolji lekari su se konsultovali s njim, rekli su mu za mene, bolest i mutaciju. Rekao im je za lek, lek koji mi je spasio život. Njegovo dejstvo - u roku od nekoliko dana od početka uzimanja – zapanjio se moj lekar. Lek me je održavao živim i zaustavio je bolest. Trebalo mi je vremena da nabavim lek i novac, mnogo novca. Lek je mogao da spasi na hiljade pacijenata sa leukemijom.

Moj otac, blagosoveno sećanje na njega, preživeo je Bergen Belzen. Nekoliko dana pre nego što je umro, rekao mi je: “Pinjile, ništa nije nemoguće.” Što se mene tiče, ništa nije nemoguće. Intervjuisali su me svi mediji, organizovao sam demonstracije, plaćao mnogo novca i koristio svoje veze. Dok jednog dana lek nije stigao poštom. Od tada ga stalno uzimam; on je ključ mog života. Ali šta je sa ostalim pacijentima? Neće ga dobiti? Šta je sa osobom koja nema mnogo novca i porodicu koja ga podržava? Da li je osuđen na smrt?

Ja, kome je lekar dao svega šest nedelja života, živ sam i srećan zahvaljujući ovoj terapiji a ovo je samo početak! Koliko je teško dodati lek koji spasava život i garantuje dug, dobar život, u paket zdravstvenih usluga? Ovaj lek mi je spasio život i on može da spasi mnoge druge živote.  Neki ljudi mogu već da ga prime i želim da više pacijenata dobije ovu dragocenu mogućnost da žive dug život. Dao sam mojoj ženi obećanje i na kraju sam ga održao, zahvaljujući leku i veri. Nema više suza. Češće se smejem. Ne brišem ga. Borim se za ostale pacijente da i oni mogu da žive. Preklinjem vas. Kada saznam da neko ne može sebi da priušti lek, kada saznam da nije više živ, tada se setim svog oca, sestre, praznine ovog sveta i bola. Bol će slomiti svaki zid i osvojiti svaku ćeliju u mom telu. A ono je već tako umorno.

PHSER/HEM/0518/001