Priča gospodina Petra

Podeli putem e-pošte
Preuzmi
Štampaj

Uvek sam bio veoma aktivan. Kada sam bio mlad, bavio sam se sportom i svim aktivnostima koje se obavljaju napolju; kada sam imao 15 godina, muzika mi je bila najvažnija i počeo sam da sviram bubnjeve. Svirao sam u trubačkom bendu, dens bendu, rok bendu, ništa mi nije bilo važno sve dok sam mogao da sviram, nekada sedam dana nedeljno. Zatim sam se zaposlio kao nadzornik gradilišta, što mi se takođe dopadalo jer sam mogao da vidim plodove svog rada. Nisam imao vremena da budem bolestan. Kada sam imao grip, u nedelju bih se preznojio a u ponedeljak vratio na posao. Kada bi mi bilo stvarno loše, otišao bih kod lekara koji je bio moj poznanik, prepisao bi mi antibiotike i nakon nedelju dana bi uradio test sedimentacije i rekao da je, na osnovu mojih starih rezultata koji su uvek bili povišeni, sve u redu. To je verovatno jedan od razloga iz kojih su nastali problemi.

Ova priča je počela veoma jednostavno septembra 2004. godine. Hodao sam, napravio pogrešan korak, pao i više nisam mogao da se pomerim. Osetio sam snažan bol u predelu karlice. U početku sam mislio da mi se izmestio kičmeni disk, zbog kog sam već godinama imao problema, ali je ovog puta bilo mnogo ozbiljnije. Nakon što su me odveli u bolnicu, na ortopedskoj klinici u Rychnov nad Kněžnou (Češka) su otkrili da imam komplikovan prelom karlične kosti i kuka. Zbog načina na koji se to desilo, uzeli su uzorke i poslali ih na histološki test koji nije imao dobre rezultate. Pacijentu je dijagnostikovan multipli mijelom. Nikada neću zaboraviti trenutak kada je lekar došao do moje bolničke sobe. Bio mi je prijatelj, kupio je konjak i rekao: „Nije dobro.“ U početku ne razumete besmislicu koju govori vaš prijatelj, ali se vrlo brzo otreznite čak i posle konjaka. Zašto JA, imam samo 46 godina, koliko će dugo to trajati – moj otac je preminuo od raka pankreasa u 52. godini života i godina njegove smrti je bila okrutna za njegove bližnje kao i za njega. Imao sam mnogo takvih misli a neke su bile potpuno sulude.

Najveći preokret desio se nakon što su me prebacili u bolnicu u Hradec Králové (Češka), gde su mi lekari objasnili šta se desilo i bili su veoma iskreni prema meni od samog početka. Saznao sam da sam imao sreće, jer da mi se to dogodilo dve godine ranije, ne bi znali šta da rade, ali je nauka napredovala i imao sam šanse. Nakon inicijalnog šoka, počinjete da gledate unazad i da se vraćate u ravnotežu. U početku sam razmišljao o tome šta sam propustio i gde sam pogrešio. Ali sam onda otišao u drugom smeru i shvatio da nisam protraćio svoj život, da sam postigao mnogo toga, pokrenuo kompaniju, zabavljao se i živeo život. Imam divnu suprugu, decu, porodicu, mnogo prijatelja. Tada sam shvatio da moram da se borim i verujem. Da verujem u sebe i u druge koji su brinuli o meni i koji su me činili srećnim. To je trenutak kada počinjete da shvatate da ne želite da napustite ovaj predivan svet.

Moje lečenje je moralo da bude podeljeno na dve faze. U prvoj je bilo potrebno stabilizovati multipli mijelom. Ako prva faza uspe, nakon bar godinu dana sam mogao da pređem u drugu fazu – rekonstrukciju karlice i kuka. To je značilo da ću ležati u krevetu godinu dana sa podignutom nogom i da uopšte neću moći da se krećem. Imao sam i još uvek imam mnogo sreće zbog stručnjaka koji su me lečili. Prva faza hemioterapije odigrala se oktobra 2004. godine bez komplikacija, a moja nagrada je bila otpuštanje iz bolnice za Božić. Bio sam u prilagodljivom bolničkom krevetu ali sam bio srećan i kod kuće. Posebno jer je za Badnje veče došlo oko 30 prijatelja da svira božićne pesme. Nakon toga, prošao sam kroz proces odvajanja i autolognu transplataciju hematopoetskih ćelija. I opet je uspelo. U tom trenutku sam psihički bio tako dobro da sam čak kupio automatski automobil i počeo da uživam u životu i da ponovo imam samopouzdanja. Koristio sam štake i bio srećan što je najgori deo prošao.

Nakon 14 meseci sam prošao kroz drugu fazu lečenja u Univerzitetskoj bolnici Na Bulovce u Pragu. Operacija je bila još jedno nestvarno iskustvo pošto sam bio pod spinalnom anestezijom pa sam mogao da pričam sa hirurgom i slušam dobru muziku skoro četiri sata. A rezultat? Ponovo uspeh. Ono što je usledilo je pronalaženje banjskog lečenja za mene. Sve je prošlo dobro, uključujući datum prijema, sve dok nisu saznali da sam lečen od multiplog mijeloma. Svi su govorili da nisu obučeni za takve pacijente. Konačno, banjski centar u Trebonu je preuzeo „rizik“ i njihov pristup, rehabilitacija i krajnji rezultati su bili odlični. Jedino mi je žao što nisam otišao 6 meseci ranije, bilo bi još bolje. Zatim sam bio na terapiji održavanja i od 2012. godine sam u remisiji. Vodim „normalan“ život koliko je to moguće. Vratio sam se u kompaniju i u vikendicu, skupljanju pečuraka i mojoj voljenoj muzici, pa čak i skijanju. Uživam u porodici, unucima, i živim punim plućima.

Iznenada, moja priča liči na završetak bajke, ali moramo da se vratimo na početak. Mijelom, i bilo koja druga maligna „neizlečiva“ bolest će uništiti vaš život želeli vi to ili ne. Odjednom shvatate da vaš život kontroliše neko drugi i počinjete da cenite druge stvari, vaš pogled na svet se menja i shvatate da je vreme veoma relativna stvar.

Saznaćete koliko je ljudi oko vas spremno da zajedno sa vama vodi neravnopravnu borbu. Između ostalog, vaša supruga, deca, porodica, prijatelji, saradnici… Toliko sati, kilometara i mentalne energije su uložili u vas. Nekada je to izgledalo kao karneval oko mog kreveta. Posetilac za posetiocem. Zatim izvanredan tim doktora, medicinskog osoblja i svog osoblja sa klinike. To je bilo ono što mi je potrebno. Prvo i najvažnije, potvrdio sam sebi da imamo najbolji zdravstveni sistem na svetu, kao i doktore koji su najbolji u svojoj struci, a stvari koje oni mogu da urade, laiku izgledaju skoro nadljudski.

Sa druge strane ste vi. Video sam ljude koji su odustali na početku, i one koji nisu uspeli. Kako su neki hteli da odustanu, ali nisu, i još uvek su sa nama. Takođe sam video i prešao drugim putem, onim na kom neću odustati i gde ću uspeti. Ali za to vam je potrebna i sreća, kao što sam već rekao. Shvatio sam da morate brinuti o svom zdravlju i stanju u kom se nalazite, i da ako postoji problem, morate da se zainteresujete i da se ne ustručavate da pitate. A ako ste uvereni da razgovarate sa stručnjakom, onda mu verujte. Trudim se da se ne zadržavam na ograničenjima, ali vidim da više ne mogu da trčim duge staze. I stoga je moj savet jednostavan: dokle god možete, radite ono što volite i što donosi vama i vašim bližnjima radost, i nećete imati vremena za našeg „prijatelja“, multipli mijelom. Konačno, voleo bih da se zahvalim svima koji su odigrali neku ulogu u ovoj priči, bez obzira koliko veliku. Bez njih ne bi bilo priče.

PHSER/HEM/0518/002